Sukulenti
Zajedničkim imenom mesnatice, tustike, odnosno sukulenti, obuhvaćene su biljke koje su sposobne sačuvati u zadebljanim listovima ili zadebljanim delovima stabljike zalihe vode i na taj način preživeti sušna razdoblja. Razlikujemo sukulente zadebljanih listova i sukulente zadebljanih stabljika kojima pripada i brojnim vrstama bogata porodica kaktusa. Građom i načinom života sve su se ove biljke prilagodile klimi njihove postojbine za koju su karakteristična razdoblja sa smanjenom količinom vode, razdoblja suše i kiša što se smenjuju u nepravilnim ciklusima.
Svi kaktusi i euforbije pripadaju sukulentama zadebljane stabljike. Iako su pojedini sukulenti zadebljanog lišća odomaćeni u Americi, najveći deo ovih biljaka pripada Afričkoj flori. Botanički gledano veoma je teško odrediti oštru granicu između sukulenti zadebljanog lišća i zadebljane stabljike.
Lisnatim sukulentnim biljkama, odomaćenim u SAD, domovina je uglavnom Srednja i Južna Amerika. Pripadaju brojnoj porodici Crasulaceae. Zatim, može se sresti i više od 300 vrsta agava (Agavacea), a u savanama nalazimo i neke ananasovke (Bromeliaceae), koje pripadaju sukulentima. Mnogi afrički sukulenti odlikuju se neobičnim oblicima i fantastičnim, raskošnim cvetovima. Pripadaju mnogim porodicama i gotovo svi bez izuzetka, sukulentima zadebljanog lišća. Značajne naseobine sukulenti nalazimo u južnoj Africi gde se, pripadnici porodice čupavica sa svojim prelepim cvetovima prostiru na ogromnim površinama.
Ovde se može naći i malo čudo prirode – ”živi kamen” (Lithops). Nešto severnije rastu bezbrojni primerci Crassula-vrsta, glavočika (Compositae), ljiljana (Liliaceae) i mnoštvo drugih, veoma zanimljivih biljaka, kao što su Ceropegia i Stapelia, obe predstavnice svilenica (Asclepiadaceae). Osim toga, u gotovo svim sušnim područjima Afrike nailazimo na raznolike mlečike (Eufhorbiaceae). Po građi su neobično slične kaktusima i isto tako čudesno lepe. I na ostrvu Madagaskaru takođe se može naći veoma zanimljiva sukulentna flora sa mnogo endemskih vrsta, dakle biljaka koje ne rastu nigde drugde na svetu.
Sukulenti se mnogo lakše gaje nego kaktusi a i otpornije su od kaktusa. Neke od njih imaju cvetove izvanrednih boja. Sukulenti su veoma pogodne sobne biljke, jer je većina njih malog rasta, te ne zauzimaju mnogo mesta, a u prirodi su već navikle na suv vazduh i malo vode, što drugim biljkama u stanu često ne odgovara. Sukulenti vole rastresitu propusnu mešavinu zemlje u koju se doda malo peska. Presađuju se samo onda kada im je stvarno potrebna veća saksija. Obično se iz starih saksija površinski sloj zemlje iskopa, izvadi i popuni svežom mešavinom zemlje. Prilikom sađenja treba na dno saksije ili cvetne činijice staviti dovoljno šljunka ili peska radi dobrog odliva suvišne vode. Sa prihranjivanjem ne treba preterivati, jer mogu da izgube svoj karakrerističan rast i oblik, u čemu se i sastoji njihova lepota i vrednost. Zato je preporučljivo da se ne prihranjuju bar u početku, dok se ne stekne izvesno iskustvo. Zalivati ih treba ujutru, da bi se do mraka voda ocedila i isparila. Prezimljuju u svetloj nezagrejanoj prostoriji na temperaturi od 10 do 12°C. Tada se zaliva oprezno, jedanput u 15 dana, tek toliko da se zemlja u saksiji sasvim ne zasuši. Prilikom zalivanja mora se paziti da se ni leti ni zimi ne poliju listovi. Leti se može izneti napolje, na balkon ili terasu, a samo neke osetljive vrste, kao što su havortije, treba zaštititi od jakog popodnevnog sunca.
Razmnožavaju se u proleće od izdanaka, delenjem listova ili reznicama. Od biljaka sa mesnatim lišćem koje se ubrajaju u sukulente kod nas su najviše poznate: agave, aloje, krasule, gasterije, havortije, sempervirijum i stapelije.