Renoar
Jedan od osnivača impresionizma, Renoar, posećujući Sezana, 1882 godine na jugu Francuske, zavoleo je svetlost i boje Sredozemlja. Kasnije, u šezdesetoj godini, oboleo od reumatizma u toploj klimi Azurne obale traži spas. Privučen mestom, kupuje teren u Kanju na kome podiže, za to doba – početak 20 veka, modernu kuću. U njoj će, podignutoj nasuprot srednjevekovnom zamku na obližnjem brdašcu i moru na drugoj, provesti sa suprugom i tri sina svoje poslednje godine života, od 1907 do smrti 3. Decembra 1919. Radi u blistavoj sredini prepunoj boja, u velikom zastakljenom ateljeu u maslinjaku – vrtu svoje kuće.
Njegova platna iz tog perioda su inspirisana jednostavnim stvarima koje ga okružuju: voćem i mediteranskim povrćem svih boja, ružama koje gaji Alin, njegova supruga, maslinama, buketima cveća. Davno je rečeno za njegove slike da su “himna radosti i lepoti”. Ostale su zabeležene nadasve ljudske reči: “Umetnost u fraku, bilo da se radi o slikarstu, muzici ili književnosti će uvek zadiviti.
Ali za mene slika treba da bude prijatna, vesela i lepa, da lepa! Ima toliko neprijatnih stvari u životu pa nije potrebno da mi pravimo dodatne.”
Prikovan za pokretnu stolicu, ruku skrhanih bolešću, neumorno stvara izjavljujući u svojim kasnim sedamdesetim godinama:” Počinjem da umem da slikam”. Česti gosti na imanju “Kolet” su Matis, Bonar, Roden, Modiljani, ali i trgovci slikama. Od nečega treba živeti.
Pred kraj života, od 1913 počinje da se bavi i vajarstvom. U tom naumu mu pomaže Rišar Gijo, učenik čuvenog, prvo slikara potom skulptora Aristida Majoa. Ipak treba reći da slikar prevazilazi skulptora.
Renoarovu kuću “Kolet” opština Kanja je otkupila 1960 godine i otvorila u njoj muzej posvećen slikaru u kome se čuvaju jedanaest njegovih platna, nekoliko skulptura i originalan nameštaj. Slikao je s’ neuporedivim osećanjem za ljupka lica, srećan život i prefinjen kolorit i razvio izraz karakterističan po svetlo ružičastim i modrim tonovima.