Istorija sobnog cveća

Potraga za sobnim cvećem duga je priča o izvanrednom ljudskom trudu. Na zidovima hrama egipatskog faraona Tutmosa trećeg u Karnaku nalaze se rezbarije koje prikazuju gotovo tri stotine biljaka donesenih kao ratni plen sa vojnog pohoda na Siriju, koji se odigrao 5000 godina pre naše ere. Retki su tako rani zapisi, ali zna se da su to u prvom redu bile biljke namenjene za hranu i druge korisne svrhe. U poslednjih 500 godina botaničari i hortikulturni radnici traže biljke u interesu nauke i za potrebe vrtlara. Njihova istraživačka i skupljačka volja ne poznaje granice.
 
    Rano u 17 veku dva Johna Tradescanta vrtlari kralja Charlesa prvog, zaslužni su za donošenje mnogih biljaka u Englesku. Otac ih je donosio iz Rusije, a sin iz Virginije. Uvezli su ukusno voće, cveće, kao što su floks, lupina, pasiflora i drveće na primer ariš i tulipanovac. Kasniji istraživači koji su išli u tropske zemlje, doneli su sa sobom biljke koje je trebalo uzgajati u staklenicima. Od njih su se razvile mnoge današnje sobne biljke.

 
    Razmena novih biljaka bila je sasvim uobičajena, tako da se jednom otkrivena biljka ubrzo počela uzgajati u nekoliko zemalja. Mimosa pudica, na primer, biljka je koju je mlađi Tradescant doneo u Evropu sa Barbadosa 1638 god. Nekoliko stotina godina kasnije, Pierre D’Incarville, francuski jezutski misionar u Pekingu nadajući se da će privoleti kineskog cara Ch’ien Lunga na zamenu kineskog bilja za ono koje raste u Evropi, podmitio ga je sa dve biljke Mimosa. Cara je zabavljalo reagovanje biljke na dodir, pa je poverio d’Incarvilleu da vodi carske vrtove.
 
    Misionari, diplomati, zaposleni u trgovačkim kompanijama (posebno njihovi lekari) i kapetani brodova bili su šareno društvo povremenih sakupljača bilja u svim delovima sveta. Neki su napravili velika dela. Na primer: Jean Delavey jezuitski sveštenik kojem je sedište bilo blizu Kantona, poslao je 200 hiljada primeraka bilja prironjačkom muzeju u Parizu. Ipak su glavni posao sakupljanja biljaka obavili pravi botaničari, prirodnjaci i hortikulturisti ili obični vrtlari kako su ih snobovski nazivali. Neki su od njih bili bogati amateri sa dovoljno oduševljenja, vremena i novca da izvan zemlje provedu mnoge naporne godine. Većina je imala pokrovitelje. Botaničke ili hortikulturne vrtove ili društva, komercijalne rasadnike kraljevske ili aristokratske porodice, za koje je uzgajanje retkih biljaka bilo još jedan znak prestiža.
 
    U Rusiji, carice Ana, Elizabeta i Katarina Velika bile su pokroviteljice većine ekstravagantnih naučnih istraživanja, u koje su bile uključene i prirodne nauke. Zbog pomanjkanja ruskih naučnika u njima su sudelovali uglavnom nemci.
 
    Engleski kralj George treći, koji je zajedno sa svojom majkom zaslužan za osnivanje Kraljevskog botaničkog vrta u Kewu poslao je prvog stalnog profesionalnog sakupljača bilja u Kinu. Kraljev razuzdani nezakoniti sin, George Rex takođe je pridoneo zbirci sobnih biljaka. Na njegovom imanju u Južnoj africi, neki vrtlar iz Kewa otkrio je vrste Streptocarpus Rexii i Clivia nobilis. U vreme vladavine Georgea trećeg, njegov prijatelj i vrtlarski savetnik Sir Joseph Banks bio je nekrunisani kralj britanske hortikulture i svetac – zaštitnik istraživača bilja, iako ga takvim nisu svi smatrali. Bio je autokrat, što je razumljivo s obzirom na obrazovanje koje je stekao u Harrowu, Etonu i Hristovoj crkvi u Oxfordu i na nasleđeno bogatstvo. Imao je uticajne prijatelje i u sve se mešao. Banx je i sam bio botanički istraživač, prvo na Labradoru i New Foundlandu, a onda u Australiji sa kapetanom Cookom od 1768 do 1771 godine. Kad je postao kraljevski savetnik za vrtove u Kewu razaslao je sakupljače bilja na sve strane, u Južnu i Severnu Ameriku, Australiju, na ostrva Tihog okeana u Indiju i Južnu Afriku. Velike količine semenja i bilja slivale su se u Kew, iako je mnogo više bilja propalo na putu ili je izgubljeno na moru.
 
    U 19 veku egzotično bilje postalo je unosan posao, jer je sve više ljudi počelo uzgajati biljke u svojim domovima. Kina, Japan i Južna Amerika bile su prepravljene sakupljačima iz preduzeća za uzgoj bilja, koji su tražili tropske biljke kako bi zadovoljili potrebe društva.
 
    Početkom tog veka poslenja modna ludost bili su kaktusi. Isprva su bili skupi ali kad im je cena pala počeli su ih uzgajati svi, bez obzira na stalež. Charles Dickens istakao je da je jedna slabost dadilje Paula Dombeysa, gospođe Pipchin, bila ljubav prema kaktusima. Onda je počelo ludovanje za papratima. U godini 1848 uzgoj paprati proglašen je “modnom obavezom”. Od 1856 prema Gardner’s Chronicalu, paprat je postala sveopšti ljubimac. Krajem veka modna ludost bile su orhideje.
 
    Veliko oduševljenje za sobno bilje zatim je splasnulo i sve dok nisu prošla dva svetska rata i velika svetska kriza između njih uzgoj sobnog bilja nije dostigao prethodnu važnost.
 
    Kina i Japan dali su veliki doprinos ukrašavanju naših prozora uprkos tome što strancima dugo vremena nije bilo dopušteno da posećuju te zemlje: od početka 17 veka Japan je bio zatvoren za strance 200 godina. Zbog duge hortikulturne tradicije u obe zemlje mnoga “otkrića” bila su stvari kultivisane podvrste. Kineski doprinos su vrste rodova Aspidistra Gardenija i mnoštvo ljiljana. Mnoge vrste roda Hydrangea i Chrisanthemom dolaze iz Japana.
 
    Severna Amerika je dala mnogo više biljaka za uzgoj u vrtu nego u kući. Kolonosti 16 veka doneli su u Evropu biljke sa istočne obale, ali su početkom 19 veka botaničari pošli stopama Lewisa i Clarkea prema zapadu, hrabro prkoseći neprijateljstvu Indijanaca i komaraca.
 
    Iz Centralne I Južne Amerike i Kariba došle su mnogobrojne egzotične biljke među kojima rodovi Fuchsia, Philodendron, Monstera, Calathea, Rhoeo, Dieffenbachia i Bromelije.
 
    Sakupljači biljaka klonili su se dugo vremena severne Afrike zbog opasnosti da ne padnu u ropstvo. U ekvatorijalnoj Africi pretila je opasnost smrti od malarije ali nagrada za nju bila je Impatiens Wallerana, rodovi Dracaena i Sansevieria. Na vrhu Južne Afrike žetva je bila bogata, uključujući različite vrste rodova Erica, Gladiolus, Chlorophytum, Pelargonium i Saintpaulia.
 
    Istočna Indija privlačila je kasnije sakupljače biljaka, koji su tragali po svetu za orhidejama, a sa Polinezije potiču još uvek popularne biljke kao što su Pandanus Veitchii, vrsta roda Codiaeum i više vrsta roda dracaena.
 
    Rani sakupljači biljaka smatrali su teškim skupljanje u Australiji i na Novom Zelandu jer im je u tim zemljama pretila opasnost od ljudoždera, osim toga mnoge od tih biljaka nisu bile pogodne za severnu hemisferu. Ipak, odatle imamo vrstu Cissus Antarctica, različite vrste roda Eucalyptus i Callistemon i biljka Hoya Carnosa.