Ružino mirisno ulje

Još u starom veku u zemljama Bliskog istoka i Mediterana, poznata je ružina vodica, koja se dobija potapanjem ružinih latica u vodu. U desetom veku Arabljani su destilovali ružino ulje iz latica, a u Persiji toga doba (od X do XVII veka) bile su najveće na svetu površine pod ružama namenjenih proizvodnji ružinog ulja.
 
    Od XVII veka pa sve do današnjih dana ruže za ulje najviše se proizvode u Bugarskoj u dolini ruža u okolini Kazanlaka. Više hiljada hektara zasađeno je ružama za destilisanje ružinog ulja.
 
    Osim toga, danas se proizvode ruže za destilaciju ulja u južnoj Francuskoj, na Krimu u Sovjetskom Savezu, Turskoj, Alžiru i drugim zemljama severne Afrike.

 
    Rosa Damascena “trigintipetala” – ruža koja je nastala kao rezultat narodne selekcije kroz milenijume, danas je osnovna vrsta od koje se destilacijom dobija ružino ulje. To je ruža visine oko 1,5 m sa ružičastim punim cvetovima a ima i varijeteta sa svetlo crvenim cvetom.
 
    Veoma je mirisna, jer u svojim laticama ima žlezdice sa isparljivim skupocenium uljem. Ova ruža je osetljiva na veliku hladnoću pa se zbog toga gaji u uslovima blage i umerene klime.
 
    Destilacija se vrši u specijalnim kazanima. Najpre se dobija mirisna “ružina voda”, a njenim ponovnim destilisanjem izdvaja se ulje. Ovo ulje je veoma skupoceno i upotrebljava se kao osnovna sirovina za dobijanje najlepših mirisa, zatim kao lek u farmaciji. U čistom obliku se retko upotrebljava, jer suviše intenzivno i sladunjavo miriše.
 
    Za dobijanje jednog kilograma ružinog ulja potrebno je ekstrahirati od hiljadu do 12 hiljada kilograma ružinih latica što zavisi od rodnosti godine i same sorte ruža.