Poreklo ruža
U svom razvoju kao kulturne biljke, ruže imaju dva perioda. Prvi, veoma dug (3-5.000 godina) sastojao se u odabiranju ruža iz same prirode, unošenju u vrtove staroga sveta i odabiranje spontanih hibrida, mutacija i tako se kulturna ruža staroga sveta menjala i oplemenjavala veoma sporo i dugo. Uglavnom su gajene ruže uzete iz neposredne okoline, iz onog regiona koji je bio dostupan tadašnjim kulturnim narodima. Evropske ruže staroga sveta najpre su gajene na području Male azije i Bliskog istoka (Egipta, Sirije, Mesopotamije), odakle su dospele u Grčku i zatim u Rim. U isto vreme one dospevaju u severnu Afriku, preko Egipta. Tako je tokom tri milenijuma ruža ostala u relativno uskim okvirima tadašnjeg kulturnog sveta.
U životu ljudi uvek je igrala veliku ulogu. U najranije vreme za ovaj cvet su vezivana najtananija ljudska osećanja: ljubav, pobeda, slava, za nju su kao simbol vezivana najrazličitija značenja. Bila je prisutna u svim ljudskim manifestacijama toga doba, u religioznim obredima, slavljima. Stari Grci i Rimljani kult ruža doveli su do kulminacije. Jedno od njenih značenja simbol tajne (sub roza) preuzelo je kasnije i hrišćanstvo, zajedno sa mnogim drugim značenjima koje je sobom simbolizovala ruža staroga sveta. Starinske ruže nisu se mnogo menjale. Navešćemo neke od njih koje su se sačuvale i do današnjih dana u rozariumima i zbirkama pasioniranih ljubitelja: Rosa Damascena, Rosa Centifolia, Rosa Gallica i mnogi oblici ovih triju međusobno veoma bliskih starinskih ruža. Ove ruže su bile zatvorene u jedan relativno uzak i izolovan region Bliskog istoka, Severne Afrike i Evrope pa nisu ni mogle bitno da se menjaju ukrštajući se sa ružama iz udaljenih područja koje se od njih veoma razlikuju.
Nekoliko vekova posle pada velikih imperija i kultura staroga sveta, sve do pred kraj srednjeg veka, ruža postaje zapostavljena i u kulturi dosta proređena. Mlado hrišćanstvo, sa još mnogim drugim simbolima propalog “paganskog” starog sveta odbacilo je ružu i čak je zabranilo. Ali vremenom, lepota i vitalnost ovog cveta ponovo ga je dovela u centar interesovanja novih kultura. Najpre se afirmiše kao lek i hrana, a zatim sve više prodire kao ukras i simbol. Vraćaju joj se sva njena izgubljena značenja, ruža je opet tu, da uveseljava, da simbolizuje, da predstavlja najdublja i najsuptilnija osećanja čoveka.
Razvitkom nauke i materijalne kulture, u eri velikih morskih putovanja od 16 veka pa nadalje, dolazi do masovne introdukcije-uvoza biljaka u Evropu iz raznih krajeva sveta. Već u 18 veku imamo u Evropi (Engleska, Francuska i dr.) nove introducirane ruže sa Dalekog istoka iz Indije i Kine, Mandžurije i Japana. Ove ruže su donele nešto novo. U svojoj postojbini, na sličan način kao i evropske gajene ruže milenijumima su gajene u vrtovima careva i maharadža, odabirane suptilnim ukusom mandarina i velikodostojnika dalekoistočnih kultura. Dospevši u Evropu, postaju predmet interesovanja bogatih i moćnih kolekcionara, dolaze u ruke dobrih baštovana-naučnika, koji se odmah prihvataju posla oko hibridizacije i selekcije, dolazi do neslućenih rezultata. Pokazalo se da hibridizacija geografski (pa prema tome i genetski) udaljenih formi omogućava dobijanje potpuno novih osobina koje su bile – kako će se kasnije ispostaviti – dragocene.
Drugi period razvitka kulturnih ruža počeo je krajem 17 veka u vreme velikih introdukcija i napretka biološke nauke, primenom hibridizacije i sve većim poznavanjem teorije nasleđivanja osobina. Ovaj relativno kratak period doneo nam je sve sada moderne ruže. Mnoge od njih nastajale su samo da bi neku svoju osobinu prenele na nove sorte i nestajale bi bez traga. Tokom ovog kratkog perioda stvoreno je preko 10.000 različitih ruža. Mnoge od njih više se ne gaje i jednostavno su zaboravljene. Ostale su samo najbolje i najprilagođenije. Danas imamo svake godine na desetine lansiranih novih visokokvalitetnih ruža i isto toliko se izostavlja iz proizvodnje. Nove sorte su sve bolje, sve lepše, sve prilagođenije, jer nema kraja stvaralačkoj snazi prirode kada je ona usmeravana i vođena veštom rukom selekcionara.
Suština ovako velikog zamaha u razvoju ruža sastoji se u primeni hibridizacije između starih evropskih i dalekoistočnih ruža, zatim ruža Severne Amerike i drugih tzv. “divljih ruža”. Pored hibridizacije veoma veliku ulogu odigrala je i mutacija koja je dala mnoge cenjene oblike, boje i forme. Jednom rečju, genetska nauka i njen nivo uslovili su ovako velike uspehe u dobijanju modernih vrsta ruža. Pred nama su još neslućene mogućnosti i mi smo svake godine svedoci divnih rezultata u ovoj oblasti.