Pol Gogen

Ežen Anri Pol Gogen (7. jun 1848—9. maj 1903), poreklom Francuz, jedan je od tri slikara postimpresionizma. Gogen je imao svoj stil: slikao je pomoću velikih površina oivičenih crnom linijom (slično vitražu). Taj stil zvao se sintetizam i u njemu boja ne određuje predmet. Gogen je preteča fovizma. Na Tahitiju je proveo drugi deo svog života i tamo se potpuno posvetio slikanju. Njegova dela su Devojke sa Tahitija nose cveće, Kuda idemo, gde smo i šta radimo…
 
    Na Tahiti odlazi prvi put 1891, a 1895. definitivno odlazi u Francusku Polineziju, gde je umro u patnjama i gorčini. Njegove polinezijske teme svode se na prikazivanje animalne lepote ženskog tela u šaroliko ornamentiranim tkanjima u gustom zelenilu tropske vegetacije. Svoje doživljaje i ispovijesti objavio je u knjigama “Noa Noa” i “Pre i posle”. Uticao je na razvoj ekspresionizma i formiranje fovizma.

 
Rođen u Parizu, poreklom potiče od španskih doseljenika u Južnu Ameriku i vicekralja Perua, i rano detinjstvo je proveo u Limi. Unuk je Flore Tristan, osnivačice savremenog feminizma. Nakon školovanja u Orleanu, Francuska, Gogen je narednih šest godina proveo ploveći širom sveta u trgovačkoj mornarici a kasnije i u francuskoj mornarici. Nakon povratka u Francusku 1870., zaposlio se kao pomoćnik brokera. Njegov staratelj Gistav Aroza, uspešni poslovni čovek i kolekcionar umetničkih dela, upoznao je Gogena sa Kamijom Pisaroom 1875.
 
    Gogen je radnim danima bio uspešan berzanski broker, a odmore je provodio slikajući sa Pisaroom i Polom Sezanom. Iako su mu prvi pokušaji bili nevešti, brzo je napredovao. Do 1884. Gogen se sa porodicom preselio u Kopenhagen, gde je bezuspešno pokušao da se bavi biznisom. Primoran da se bavi slikarstvom da bi preživeo, vraća se u Pariz 1885., i ostavlja porodicu u Danskoj. Bez dovoljno sredstava za život, njegova žena (Met Sofi Gad) i njihovo petoro dece odlaze da žive sa njenom porodicom. Gogen je nadživeo dvoje od svoje dece.
 
    Kao i njegov prijatelj Vinsent Van Gog, sa kojim je proveo devet sedmica slikajući u Arlu, Pol Gogen je doživljavao napade depresije i jednom prilikom pokušao da sebi oduzme život. Razočaran impresionizmom, smatrao je da je tradicionalno evropsko slikarstvo postalo suviše imitativno, te da mu nedostaje simbolička dubina. Nasuprot tome, umetnost Afrike i Azije činila mu se punom mističnih simbola i snage.
 
    U to doba je u Evropi vladalo zanimanje za umetnošću drugih kultura, naročito Japana. Pozvan je da učestvuje na 1889 izložbi koju su organizovali Dvadesetorica. Pod uticajem narodne umetnosti i japanskih grafika, Gogen je evoluirao u kloazonizam, stil kome je kritičar Eduar Dižarden dao ime po tehnici gleđosanja koju je primenjivao Emil Bernar. Gogen je veoma cenio Bernarov rad i odvažnost da upotrebi stil koji je odgovarao Gogenovom nastojanju da u svojoj umetnosti prikaže suštinu predmeta.
 
    U Žutom Hristu (1889.), koji se obično smatra najreprezentativnijim delom kloazonizma, slika je svedena na oblasti čiste boje koje su odvojene teškim crnim konturama. U takvim delima Gogen nije pridavao mnogo pažnje klasičnoj perspektivi i smelo je ukinuo suptilne prelaze boje — na taj način oslobodivši se dna najkarakterističnija principa postrenesansnog slikarstva. Njegovo slikarstvo je kasnije evoluiralo u pravcu “sintetizma” gde ni oblik ni boja ne preovlađuju, već oboje imaju jednaku važnost.
 
    Tokom 1891. Gogen, isfrustriran nedostatkom uspeha kod kuće i finansijski osiromašen, plovi u trope kako bi pobegao od evropske civilizacije i “svega što je veštačko i konvencionalno.” (Pre toga je u nekoliko navrata pokušavao da nađe tropski raj gde bi mogao da ‘živi na ribi i voću’ i slika svojim sve primitivnijim stilom, uključujući kratke boravke na Martiniku i kao radnik na Panamskom kanalu).
 
    Dok je živeo u selu Matajea na Tahitiju, naslikao je “Fatata te Miti” (“Pored mora”), “La Orana Maria” (Ave Maria) i druge prikaze tahićanskog života. Preselio se u Punauju 1897., gde je naslikao svoje remek-delo “Odakle dolazimo” i ostatak života proveo na Markizovim ostrvima, samo jednom dolazeći u Francusku.
 
    Njegovi radovi iz tog perioda su puni kvazi-religijskog simbolizma i egzotičnih prikaza stanovnika Polinezije. U Polineziji se često sukobljavao sa kolonijalnom vlašću i katoličkom crkvom. Tokom ovog perioda je napisao i knjigu Avant et Après (Pre i posle), koja predstavlja rascepkanu zbirku zapažanja o životu u Polineziji, sećanja, i komentare o književnosti i slikarstvu. Umro je 1903. godine i sahranjen je na Cimetière Calvaire u Atuoni, Hiva Oa, Ostrva Markiz, Francuska Polinezija.