Šafran

Šafran je biljni rod trajnica iz porodice perunika. U rodu ih ima stotinak vrsta. Kod nas raste oko petnaest vrsta šafrana. Iz lukovice rastu uski listovi, slični travi. Cvetovi su plavo-ljubičasti, žuti, beli, i veliki. Svaki cvet ima tri duga crvena prašnika koji štrče iznad cveta. Po tome se razlikuju od otrovnog jesenjeg mrazovca. Trodelni tučkov žig je intezivne žute boje i od njega se dobija začin. Naraste do 15 cm. Potiče iz Sredozemlja, a najveći uzgajivači su Španija i Indija.

 Glasnik bogova Hermes ranio je svog prijatelja, smrtnika Krukosa. Tamo gde je pala kapljica njegove krvi izrastao je šafran. Reč „šafran“ dolazi iz arapskog jezika i znači „žut“.

Poznavali su ga Sumerci pre 5000 godina. Pominje ga i Homer u Ilijadi. Indijci su šafranom bojili odeću na Budinim skulpturama. Rimlajni su njime mirisali kupališta i javne dvorane. Plinije Stariji napisao je da je šafran začin koji se najviše falsifikuje. Arapi su podsticali gajenje šafrana u Španiji. U srednjem veku smatrali su ga afrodizijakom.
 
    Kao začin upotrebljavaju se sušeni žigovi tučka vrste Crocus sativus. Dugi su od 2,5 do 4 cm i narandžasto-crvene boje. Za kilogram začina potrebo je 150 hiljada cvetova. Za tu količinu potrebna je površina od 2000 kvadratnih metara. Zato je sasvim razumljivo zašto je taj začin tako skup i zašto se uvek mnogo falsifikovao. Miris mu je prefinjen i podseća na med. Ukus je oštar i gorko-slatkast.
 
    Šafran se koristi kao začin i za davanje boje u mediteranskoj i azijskoj kuhinji. Njime se začinjavaju poslastičarski i pekarski proizvodi. Daje ukus i boju biljnim likerima.
 
    Šafranom se nijansira kosa. Dodaje se parfemima. Poboljšava san i podstiče apetit.