Zumbul

Zumbul je dobio ime po Hyakinthosu lepom mladiću iz Grčke mitologije. U podnožju Sredozemnog mora i Male Azije rasprostranjeno je oko 30 do 40 vrsti, od kojih je samo mali broj našao primenu u cvećarstvu.Za zumbule u Evropi postoji podatak da su cvetali u botaničkoj bašti u Padovi 1543 godine. Prvi zumbuli bili su niski i sa jednostavnim cvetovima, često samo sa jednim ili dva cveta na dršci. Proizvodnjom zumbula prvi su se počeli baviti Holanđani oko 1700 godine, da bi već 1793 godine Holanđanin G. Voorheim opisao 249 duplo cvetnih i 107 jednostavno cvetajućih sorti. Do današnjih dana Holandija je ne samo zadržala proizvodnju lukovica zumbula već je postala isključivi proizvođač sa 816 hektara. Pokušaji proizvodnje u okolini Berlina, kao i u SAD su propali.

    Zumbuli imaju višegodišnju lukovicu koja može da živi i do 20 godina. Lukovice su krupne, okruglog oblika, dno lukovice je udubljeno, dok je spoljni oblog nešto zadebljao sa naglašenim korenovim vencem. Koren je žiličast i ne grana se. Lako prodire u zemlju i optimalna dužina je oko 60 cm. Koren je veoma osetljiv te ako u toku presađivanja ili transporta dođe do oštećenja već razvijenih žila, one se neće regenerisati, pa će doći do zastoja u porastu, a kod jačih oštećenja i do propadanja.

    Treba pomenuti sledeće vrste:

        H. Amethystinus, koja naraste do 20 cm, ima lepe svetloplave cvetove. Rasprostranjen je u Pirinijeima, Južnoj Francuskoj i u Južnim delovima naše zemlje.

    H. Dalmaticus, je patuljastog rasta, svetlo plavog cveta, rasprostranjena je u šumama Dalmacije.

    H. Leucophaeus, ima svetlo plav cvet koji se razvija u kasno proleće. Rasprostranjena je prostoru od Jadranskog – Crnog mora.

     H. Orientalis raste u Siriji, a i naša je naznačajnija vrsta, jer je poslužila kao polazni materijal za dobijanje svih danas gajenih krupno cvetnih zumbula.